Doba DIGITALNIH zapisa počinje od trenutka kad su inžinjeri holandske kompanije Philips odredili tehničke standarde zapisa i tehnologiju samog zapisa na tvrdom materijalu 1979 godine i kad su 1980 zajedno sa japanskim gigantom Sony napravili prvi kompakt disk. Od tada su protekle godine komercijalnog razvoja.
Philips je utvrdio tehnološki standard „pulsne modulacije“ – PCM (koja je bila vezana za nivo tadašnjih uredjaje za video zapise) na 16 bita (udaraca) i frekvenciju zapisa od 44,1KHz. Taj standard je izdat u knjižici sa crvenim koricama pa je nazvan Red Book Standard. Sam zapis je bio niz rupica „pits“ na providnom plastičnom disku čija dubina je označavala jedinicu ili nulu a dužina zapisa
Kompakt disk je imao više slojeva izrade, jedan je služio za sam zapis a ostali su bili slojevi koji su prelamali svetlost i dovodili je do čitača i slojevi koji su štitili same zapise protiv fizičkih oštećenja.
Prvi komercijalni kompakt disk u kontinentalnoj Evropi je bilo izdanje grupe ABBA, u Engleskoj Dire Straits a u Americi Billy Joel.
Evo kako je BBC 1981 najavio pojavu nove tehnologije …
A ovako je Philips reklamirao svoj proizvod – film o kompakt disku!
Od tog vremena je odštampano i prodato milijarde kompakt diskova širom sveta. Vrhunac prodaje je zabeležen 2004 ali od tada konstantno opada, broj radnji koje prodaju kompakt disk se ubrzano smanjuje i danas se na Amazonu prodaju novi diskovi po ceni od nekoliko američkih dolara.
Inžinjeri Sony korporacije nisu spavali i nastavili su sa razvojem pouzdanog i lako dostupnog zapisa visokog kvaliteta. Već od 1962 godine poznata je tehnologija zapisa koja je ispitivala jednobitni zapis ali kombinaciji sa višim frekvencijama – 1Bit/2.8224mHz. Taj zapis je imenovan kao DIGITAL STREAM DATA, on se dakle čita šesnaest puta manjom brzinom ali šezdesetčetiri puta većom frekvencijom i komercijalno je iskorišćen kroz SACD – proizvod koji su takodje zajedno pustili Sony i Philips 1999. godine. Nažalost, iako je bio namenjen da zameni kompakt disk, SACD nije doživeo veliki uspeh. Veoma mali broj postojećih izdanja je pušten, uredjaji koji su mogli da čitaju ove zapise su bili retki i mnogo skuplji od običnih kompakt disk plejera i standard je zamro.
Ovo je crtež koji grafički prikazuje razliku načina čitanja upisanog signala, kod kompakt diska očitavanje se vrši više puta na signalnom nizu a kod SACD na nivou jednog bita.
Sony se ipak nije predao i 2007 godine je patent preuzela firma koja se isključivo bavi DSD tehnologijom. I dalje ostaju dva ista pitanja – čip koji čita 1 bit i visoke frekvencije! U medjuvremenu frekvencije se podižu na nekad nezamislivih 5,6446mHz i dalje na 11,2896mHz! Ono što ovde pravi novi problem je veličina zapisa koja se dramatično uvećava sa povećanjem frekvencije – isti zapis od 2,8225mHz ima veličinu od 250 do 300 Mb, povećanje frekvencije na 5,6446mHz veličinu povećava na 750 do 800Mb! Pomnožite to sa osam pesama i dobićete masu od nekoliko Gb!
Ali kao i uvek komecijalni uspeh je moguć tek kad tehnološki napredak omogući laku dostupnost mediju! Izgleda da se to dogadja sada jer je kompjuterska tehnologija omogućila sve veće i veće diskove za zapis informacija. Današnji kapaciteti diskova u terbajtima memorije se bili nezamislivi pre trideset godina!
Na sve ovo dodajmo i dramatično povećanje propusne moći interneta koja je omogućila protok DSD signala do novih uredjaja – audio strimera i audio konvertera. Ovde ćemo preneti fotografije jedne kineske firme koja se ozbiljno bavi uredjajima koji čitaju i reprodukuju DSD zapis.
Ovde su linkovi za strimere – npr. ovaj ili ovaj i Digital-Analog audio konvertere npr. ovaj.
Na kraju dodajmo da je prvi prenos DSD signala ostvaren maja meseca ove godine u Japanu i izvele su ga firme Sony i Korg!
Budućnost kvalitetnog beleženja i reprodukcije zvučnog signala je osigurana!
Винил и компакт диск 