ABB

Allman Brothers Band nikada nisu svirali u Evropi, a daleko bilo u Jugoslaviji – bez obzira na tu činjenicu jedan snimak ih je uvrstio u istoriju popularne muzike 20.veka. Zbog čega su na ovom mestu, muzički materijal nije superiornog kvaliteta da bi bio izazov za pojačalo i zvučnike? Iz čisto sentimentalnih razloga! Objašnjenje sledi …

Allman Brothers Band

U martu 1971. godine svirali su desetine koncerata u pozorištu Fillmore East na Brodveju. Bilo je to zlatno vreme za takve svirke – više od kluba za desetinu ljudi, manje od stadiona za nekoliko hiljada. Koncerte je organizovao Bill Graham, smenjivali su se veoma poznati i manje poznati  muzičari tadašnjeg vremena, a medju njima i grupa koja je pre toga snimila samo dva albuma koji su bili na ceni ali se nisu sjajno prodavali. Ono što ih je izdvajalo iz gomile je bila kombinacija muzičara – dva brata Allman, jedan na organama, drugi na gitari, još jedan gitarista, jedan par, tj. dva  bubnjara, i basista. Atmosfera na koncertima je bila neverovatna – rezultat tih večeri je dvostruki LP album „Allman Brothers Band at Fillmore East“.

Producent snimanja i kasnijeg miksovanja je bio Tom Dowd – prvi je uspeo da dugačke kompozicije skrati i poveže tako da budu kompaktne za tadašnji format jedne strane ploče. Mnogo kasnije izdavan je originalni materijal u celini, mešani su koncerti ali ono što je Dowd uradio 1971. godine je majstorija za sebe.

Ploču sam kupio (mislim) na jesen 1974. godine u Beogradu, ispred prodavnice ploča na Obilićevom vencu – danas je tu kafić! Firma koja je držala tu prodavnicu se zvala Jugoslovenska knjiga, prostor mali ali veoma pametno iskorišćen. Prodavane su ploče klasične muzike i odabrana popularna muzika. Ali to mesto su koristili i ljubitelji vinila da se tu sakupljaju popodne i predveče i pričaju o svojim ukusima i svojim snovima – jedni su uspevali da te ploče kupe u inostranstvu, a drugi su ih želeli na gramofonu. Cena je bila znatna za mene – mislim 15.o00 ondašnjih dinara. Evo čuvenog lica LP ploče …

Allman Brothers Band at Fillmore East

Ploču sam slušao bezbroj puta i sedamdesetih i osamdesetih i devedesetih ali i u ovom veku … Slušao sam je na običnim i jeftinim gramofonima i sada na veoma kvalitetnim – uvek je uspevala da dočara zvuk koncerta i pozorišnog prostora. Mnoge ploče koje sam slušao sam prodao ili poklonio, ali te ploče se nikad neću odreći ili prodati.

Muzika koju su svirali je proistekla iz bluz tradicije, obradjivali su standarde na svoj način i pisali svoje pesme. Medju njima se ističu In Memory of Elisabeth Reed, Rambling Man, Whipping Post, i još mnogo drugih. Grupa je prošla kroz teško vreme nakon gubitka dva člana iste godine u mestu gde su živeli i snimali – Macon, Georgia, ali sa kraćim prekidima sviraju i danas.

Duane Allman

Imalo bi mnogo da se piše o karijeri koja traje do danas. Iako sviraju iste stvari kao i na početku imaju brojnu publiku koja ih prati. Oni koji su ostali na toj muzici dolaze na koncerte, kupuju bedževe, majice, ambleme, cd izdanja … Ako pogledate vebsajt www.allmusic.com videćete da prvih pet ploča nose veoma visoke ocene – dve imaju ****, a tri imaju *****. I danas svake godine sviraju niz koncerata u mestu Beacon Theatre.

Ima još sentimenata, naravno …

Ploče i omoti su imali miris papira, štampe i lepka kojim je omot izradjen. Neverovatno je da je omot zadržao taj miris i danas, posle 40 godina. Omot je izradjen od posebnog papira – spolja je bio čvrst lakiran papir koji se teško troši, a unutra je papir bio bogate teksture – prsti su osetili tu teksturu kad bi prešli preko papira.

Jednom prilikom pre više od 15 godina sam bio u poseti drugu koji je u to vreme prolazio kroz teži period života. Ne živi u Srbiji, pardon Jugoslaviji! Bila je zima i on je stanovao u jednoj kući u šumi pored grada. Bilo je hladno ali je ploča ABB at Fillmore East stajala uvek pored gramofona. Nije je puštao do trenutka kad je trebalo da krenem na aerodrom! Onda je pustio da svira, izašli smo i zatvorili vrata – iza nas je ostala pesma In memory of Elisabeth Reed – gitare su se nadigravale, bubnjevi dopunjavali i pratili melodiju … Da li je igla izgrebala kraj ploče toliko da više nije mogla da se koristi,  ne znam …

Ne vredi stavljati nikakve video snimke – neka ostane na zvučnom zapisu onako kako je bilo 1971. godine.

Advertisements

Zvučnica – Cartridge

Audio Note zvučnica

Audio Note zvučnica IoII

Model Io

Još davne 1978. godine g. Hiroyasu Kondo iz fabrike Audio Note Company, Japan je napravio prvu zvučnicu Io. Ono što je bilo i što još uvek jeste revolucionarno u prirodi tog dizajna je da ova zvučnica radi potpuno suprotno od prihvaćenih kriterijuma izrade. Rezultat ovog drugačijeg pristupa je zvučnica kojoj nema premca u dinamičkom rasponu, tonskom balansu, odvajanju kanala, reprodukciji glasa i odsustvu bilo kakvog bojenja (koloracije) i šuma prilikom prolaska kroz brazdu ploče.

Zvučnice za preslušavanje LP ploča se ne proizvode masovno pa zbog toga nisu jeftine, zatevaju da ručka koja ih nosi ima veoma izraženu čvrstoću, mora da bude uparena sa odgovarajućim transformatorom da bi se postigla najveća mogući prenos signala, kako linearno tako i dinamički. Ako isključimo ove zahteve onda i nema smisla da kupujemo zvučnicu ovog kvaliteta. Sve ovo čini da je zvučnica relativno skupa za nabavku i upotrebu, ali rezultati su tako lako vidljivi i tako prijemčivi da za firmu Audio Note nikad i nije bio problem da ih prodaje. Uopšte govoreći bilo ih je malo i bilo ih je teško pronaći. Godišnja proizvodnja od 40 do 50 komada govori dovoljno.

Od jula 1990. godine ova situacija se promenila tako što je firma Audio Note Co. (UK) kupila licencu za proizvodnju ovih zvučnica, i nakon značajnih ulaganja u alat za držače igle i telo zvučnice, kao i u uredjaje za merenje prva zvučnica IoII je napravljena u Ujedinjenom Kraljevstvu aprila 1991. godine.

Filozofija dizajna

Ovde objašnjavamo filozofiju dizajna zvučnice IoIIv, ali isti princip se primenjuje i na IoIv i IoLtd zvučnicu.

Osnovne osobine ovog dizajna su:

  1. princip generatora
  2. mehanički integritet tela zvučnice
  3. magnetno kolo i izbor magneta
  4. izbor i kvalitet materijala za žicu
  5. materijal za držač igle, oblik i dužina
  6. umrtvljivanje
  7. izbor igle
  8. testiranje

Princip generatora – Ovaj princip je osnova dizajna za zvučnicu sa pokretnim kalemom (moving coil – MC) i odabran je zbog toga što nudi mnogo veću linearnost u pogledu električnog signala koji nastaje iz mehaničkih kretanja igle.

Mehanika konstrukcije – Da bi se osiguralo da zapisana informacija na ploči bude pravilno pročitana, mora se obezbediti da mehaničko kretanje igle bude tačno preneto u električni signal. Bilo kakvi nadražaji koji dolaze spolja i koji nastaju kao rezultat vibracije zvučnice moraju biti uklonjeni. Zbog toga je pri dizajniranju Audio Note zvučnica posebna pažnja poklonjena čvrstoći i strukturnoj snazi tela zvučnice i obezbedjivanju da postojeća mehanička konstrukcija sadrži apsolutni minimum rezonantne energije, a što može da dovede do degradacije signala koji se skida sa ploče.

Audio Note IoII zvučnica

Da bi se na najbolji način postigao ovaj stepen mehaničkog integriteta zvučnice, razmotreni su svi aspekti dizajna samog tela zvučnice kako bi se smanjili rezonantni talasi i uklonili i najmanji nivo vazdušnih džepova koji vibriraju u samom telu zvučnice.

Mehanički integritet tela zvučnice kao jedan deo dizajna nije nikad do kraja bio razmotren i zbog toga najveći broj postojećih zvučnica veoma pati od bojenja (koloracija) do kojih dolazi zbog džepova vazduha unutar tela zvučnice.

Sve prednosti pravilno sastavljenog tela zvučnice će biti izgubljeni ako se celo telo zvučnice ne može čvrsto pritegnuti na nosač, pa zbog toga naše rešenje ima najveću moguću površinu prijanjanja i čak šest (6!) zavrtanja koji drže zvučnicu čvrsto nalegnutu na nosač.

Magnetno kolo – Kad je rešeno pitanje mehaničke konstrukcije prešlo se na pažljivo razmatranje magnetnog kola. Gospodin H. Kondo je izvršio bezbrojne probe i eksperimente da bi ustanovio da različite vrste materijala koji su mogu magnetisati nose više ili manje uticaja na kvalitet zvuka koji se konačno dobija iz zvučnice. Sem toga izračunao je optimalnu struju elektro-magnetnog kola, ali ona opet zahteva posebno napajanje i izrada tog napajanja povećava troškove – ti visoki troškovi se jedino mogu opravdati time da se koristi zvučnica sa savršenim osobinama – IoLtd. Iza ovog elektromagneta G. Kondo je ustanovio da je jedino smeša materijala prozvana ALNICO – aluminijum, nikl, kobalt.

Da bi dobio veoma jako elektromagnetno kolo G. Kondo je upario dva takva magneta sa čistim nepreradjenim gvoždjem, veoma precizno obradjen u dva dela i pozlaćen da se spreči korozija.  Ovaj dizajn je omogućio da se stvori veoma precizno usmereno magnetno polje jačine od preko 2.500 Gaussa, sasvim sigurno najjače polje od svih drugih zvučnica. Ovako jako magnetno polje mu je omogućilo da značajno smanji broj namotaja u kalemu – samim tim smanjio je distorzije i povećao osetljivost. Ali ni to mu nije bilo dovoljno već je sam razvio poseban materijal od veoma tankog amorfnom magnetnog materijala da bi osigurao povećan električni izlaz bez zasićenja – tako čest slučaj kod drugih zvučnica. Ceo skup kalema je zaštićen veoma tankim bakarnim omotačem koji treba da isključi spoljnu buku i vibraciju i na taj način omogući najčistiji električni izlaz.
Materijal za žicu

Zbog veoma male impedanse i veoma slabog izlaznog signala koji zvučnica sa pokretnim magnetom (moving coil cartridge) daje a i zbog ovakvog specifičnog dizajna, važno je da i broj električnih kontakata i kvalitet materijala bude od najvećeg mogućeg kvaliteta. Ne treba da nas iznenadi da je Gospodin H. Kondo izabrao srebro čistoće 99,99% koje je već koristio za svoje kablove, transformatore i ostale proizvode. Na kvalitet materijala je dodao rešenje da se žica iz kalema produžava i završava se na  izlaznom priključku – time je izbegao po njemu nepotrebne veze i prekidanje žice.

Materijal za nosač igle

Audio Note IoII nosač igle

Kvalitet zvučnice možda najviše zavisi od dizajna i konstrukcije nosača igle. Isprobavani su mnogi materijali – boron, berilijum, safir, dijamant su na kraju bili odbačeni zbog nedostataka na jedan ili drugi način. Preostao je titanijum. Za iglu je neobično važno da nosač bude što čvršći da bi na najbolji način preneo kretanje igle u telo kalema, bez dodavanja bilo kakve druge neželjene vibracije zbog uvijanja ili povijanja.

Najbolji materijal koji je pronašao je bio veoma tanka uobličena cevčica od titanijuma, koja je bila obložena i spolja ali i iznutra. Na ovaj način osigurao je najveću čvrstoću i krutost. Ono što je dalje otkrio je da ova čvrstoća materijala omogućava da se nosač produži. To opet značajno smanjuje iskakanja nosača na pločama sa izraženim kretanjima u brazdi, a to opet ima tri prednosti: 1. igli je lakše da se kreće po komplikovanim i veoma izraženim kretanjima u brazdi, 2. izraženo smanjeno kretanje namotaja smanjuje nelinearnost magnetnog polja, tj. polje se manje „uvija“, 3. smirivanje cele konstrukcije (damping) se smanjuje jer je mnogo lakše kontrolisati kretanje igle.

Sve gorenavedeno pomaže da se smanje izobličenja (distorzije) i nelinearnosti koje svaka zvučnica stvara tokom prolaza kroz nareze ploče.

Smirivanje – Damping

Kao što smo rekli, smirivanje nosača igle je veoma važno. Suviše izraženo i zvuk će biti tup, jer će velika količina kritične energije iz ploče upiti u konstrukciju, umesto da ona stigne do namotaja kalema. Na taj način se smanjuje kapacitet iskorišćenja energije vibracije igle u električnu struju zvučnice. Sa druge strane smanjenje smirivanja će omogućiti da nosač igle izazove nekontrolisano kretanje koje opet stvara neželjene distorzije i loše praćenje kanala ploče. Bezbrojni eksperimenti su doveli do umekšivača (dampera) od gume na bazi bitulita, što daje veoma širok raspon radne temperature i minimalne efekte istezanja. Sem toga napetost umekšivača se može podešavati tako da se postiže veoma tačna podešenost svake pojedinačne napravljene zvučnice.

Izbor igle – Konačno se sve sastavlja i dodaje tvrda dijamantska igla tipa van den Hul 1. Glavne prednosti dizajna su za posebnu priču ali ovde navodimo samo kratko: bolje praćenje visokih frekvencija, niži šum u dodiru sa površinom ploče, smanjenje trošenja površine ploče, duže korišćenje igle, manja masa vrha igle i smanjena sila gaza igle. Igla se prvo „ubacuje“ na svoje mesto na nosač a onda lepi korišćenjem jednokomponentnog sastava, koji se onda „peče“ otprilike tri sata da očvrsne.

Audio Note IoII zvučnica sa iglom

Testiranje – Nakon sastavljanja svaka zvučnica se podvrgava čitavoj seriji testova od kojih jedan zahteva veoma brzu izmenu frekvencije na veoma visokoj amplitudi. Ovaj metod pokazuje i otklanja neželjene probleme koje zvučnica može da pokaže. Za sve testove koristimo posebnu opremu i ploče za testiranje koje smo sami napravili za ceo posao. Koliko je poznato samo Audio Note to radi na taj način.

Zvučnica IoLtd posebno zahteva i ručku koja može da podrži još dve dodatne žice (ukupno 6) za uklanjanje magnetnog polja DC struja. I da bi se izbeglo zujanje možda bude bilo potrebno uraditi posebno uzemljenje ručke.

Cena ovih zvučnica? IoI zvučnica je 2.299,00 Funti, a IoII košta 3.392,00 Funti. Mnogo ili previše? Prosudićete sami jednog dana kad budete mogli da je čujete …

Zbog izuzetno malog izlaznog napona ne preporučujemo korišćenje aktivnih predpojačala za MC zvučnice jer ne nude istinsku linearnost i opšti nivo šuma da bi se dobila najbolja reprodukcija iz Io zvučnica. Audio Note preporučuje transformator za ovu svrhu, pa nudi dve vrste transformatora sa namotajima od srebrne žice čiji kvalitet odgovara zahtevima ovakvim zvučnicama CD i AN-7D. Jeftinije varijante nose oznake ANS~1, ANS~2 & ANS~3.

Detaljna specifikacija za sve modele zvučnica IoI i IoII na adresi

Copyright Audio Note (UK) Ltd.

Ručka

Ručka – čemu služi ručka na gramofonu? Podjednako važan deo gramofona kao i postolje, osovina i tanjir koji se okreće!

Današnji skupi gramofoni kod kojih se meri podrhtavanje svakog pojedinačnog dela, gde se meri osetljivost delova na dejstvo pojedinih frekvencija unutar zvučnog spektra – to je možda nešto najpreciznije što ljudska ruka može da napravi a prosečno tehnički obrazovan čovek da koristi. Pisaćemo više o modelima koje koristimo a sad govorimo o kineskoj ručki za skoro sve modele gramofona – Opera Consonance T988 i T1288.

Opera Consonance T988 Tonearm

Opera Consonance je mala fabrika u Beijingu, NR Kina, smeštena u lepom delu grada veoma blizu aerodroma.

Fabrika proizvodi veoma širok spektar proizvoda – kao što rekosmo gramofone, ručke, ali i pojačala, cd plejere, kablove, kondicionere za struju i poseban tip zvučnika (o tome više neki drugi put).

Dakle model T988 je proizašao iz 15 godina razvoja unutar fabrike, praćenje razvoja tehnologije i zahteva kupaca. Model 988 ima dužinu od 9 američkih inča (214 mm), sama drška je izradjena od karbon-fibera, prebacuje centar tanjira za 16 mm, ima težinu od samo 52 grama, ali se uravnotežuje uz pomoć tega od 85 grama. Može da primi zvučnice težine izmedju 4 i 12 grama i po ovim osobinama spada u vrhunske ručke koje mogu da prime skoro sve zvučnice koje se nalaze na tržištu.

Proizvodjač nudi i model T1288 koji ima iste osobine kao i 988 ali nosač igle od karbon-fibera je duži, čak 12 američkih inča (290 mm – blizu 30 cm!). Ovaj model može da primi zvučnice od  3 do 15 grama. Fabrika nudi kod kupovine jedne ručke i dodatnu ručku (dužu ili kraću) tako da se svaki gramofon može iskoristiti, bez obzira na veličinu postolja i udaljenost mesta na kome se ugradjuje ručka od samog tanjira. Evo kako to izgleda …

Opera Consonance T988 & T1288

Cena za tržište Srbije je 700 US$. Očekuje se na HiFi Sajmu u Beogradu, 6. i 7. novembra 2010.

A šta kažu oni koji imaju razvijenije tržište, strožiji su i precizniji u ocenama? Evo testa iz engleskog časopisa HiFi News.

Ako pak želite da se bliže upoznate sa tehničkim detaljima ugradnje, priručnik možete skinuti na vebsajtu firme Opera Consonance.

Audio Pakao – 4. deo

Ovo je poslednji deo teksta koji smo preveli sa vebsajta http://www.audionote.co.uk. Autor je Peter Qvortrup, predsednik i direktor firme, najodgovorniji za razvoj firme u poslednjih 20 godina.

Prijatno čitanje! Dajte nam vaše komentare!

Razvoj

Vraćajući se na predloženi način – hajde da ga nazovemo “Poređenje po kontrastu” – mi jako preporučujemo korišćenje refleksa i slušanje istog snimka kako bi se dva sistema uporedila. Ovo bi moglo da zahteva nekoliko praktičnih časova na kojima će se uporediti kolekcije snimaka sve dok ne budete očišćeni od A/B navike, koja nastoji da privuče vertikalnu a ne linearnu pažnju muzici. Ukoliko pažljivo i analitično saslušate kratke delove muzike, premotavajući napred i nazad, ne postoji šansa da osetite njen tok i svrhu u čistim muzičkom smislu. Muzika i njen nastup (koji bi trebalo da budu neodvojivi) se sastoje u velikoj meri u razvoju očekivanja koja se posledično odlažu ili odbijaju. Nije moguće odgovoriti na ovaj aspekt muzike u smislu poređenja A/B i može biti iznenađenje da je sposobnost prenošenja kvaliteta muzičke drame upravo najvažnija karakteristika audio sistema ili komponenti.

Korišćenjem metode Upoređenje putem kontrasta u procesu procene komponenti, pred sobom imamo pouzdan postupak za sortiranje ostatka lanca reprodukcije čak i u već postojećim sistemima čije komponente nisu stavljene na isti test. Kada ovladate zvukom i postanete precizniji ispostaviće se da su određeni aspekti zvuka i manje nego zadovoljavajući jer što je preciznija komponenta to nedostaci sistema repodukcije zvuka postaju očigledniji. Sledeći korak je da se izabere komponenta različite funkcije u sistemu – obično je lakše raditi direktno sa izvora – i da se ponavlja upoređenje putem kontrasta za svaku komponentu. Ovo uključuje kablove, strujne kondicionere, RF filtere,izolacione materijale, kao i pojačala, zvučnike i čitače signala.

Metoda upoređenja preporukom nas ostavlja bez znanja na koji način da nastavimo kada neizbežna dosada i frustracija koje potiču iz kompromisa nastupe. Poređenje putem kontrasta, koja takođe dovodi do kompromisa (kao što i svaki audio sistem mora da sadrži), će uvek pružiti više nagoveštaja živog nastupa – ovo je najčešće i snimljeno – jer nam je omogućila da se približimo snimku. I kako se više komponenti zamenjuje korišćenjem metode Upoređenja putem kontrasta, rezultat će u poređenju sa Upoređenjem putem preporuke uvek biti bolji. Uzgred, izvrsni ishod stalnog unapređenja vašeg sistema metodom upoređenja putem kontrasta je taj da se od vas neće samo zahtevati da proširite svoje zalihe nepoznatih snimaka kako bi se povinovali metodi, već ćete otkriti da je vaša muzička biblioteka puna snimaka čiji zvuk je znatno bolji nego što ste mislili. Na ovaj način, ne samo da ćete se bolje upoznati sa vašom dosadašnjom muzičkom zbirkom već ćete otkriti i koliko vam je kvalitetne i zanimljive muzike dostupno; i … evo ga … Audio Raj!

Lažni prorok koji pretvara mnoge ljude u „audiofile na putu za Audio Raj“ jeste napomena da bi njihov audio sistem trebalo da prikaže svaku vrstu muzike na određeni način bez obzira na način snimanja. Precizan sistem reprodukuje muziku određenog CD ili LP ploče onako kako je snimljena; on ne tumači ponovo ovu informaciju kako bi se ona poklopila sa predrasudom na koji način bi muzika trebalo da zvuči na nekom audio sistemu (ovo objašnjava zašto mnogo ljudi smatra da su određeni zvučnici bolji za rok muziku a drugi za klasičnu; ako je tako, oba su netačna). Drugim rečima, ne možete pretvoriti krastavu žabu u princa ukoliko pre toga ne pretvorite nekoliko zečeva u pacove.

Samo ukoliko je audio sistem napravljen najpreciznije moguće – tj. samo ukoliko može reprodukovati zvuk visokog kontrasta – možete se nadati da ćete povratiti jedinstvenost bilo kog snimljenog muzičkog nastupa. Jedino tada je moguće da slušalac ostvari emotivnu vezu sa svakim snimkom – bez obzira na instrumentalni ili glasovni medij i bez obzira na poruku. Dosada i frustracija su neizbežne alternative. Mislite o tome.

Leonard Norwitz
THE AUDIO NOTE CO. (USA)
San Jose, California
January – April 1993

Peter Qvortrup
Audio Note (UK) Ltd.
Brighton, England
August – December 1993

Silvana & Zilha

Audio Note UK je na prolećnom Hi Fi Sajmu u Beogradu u aprilu 2010 predstavio uredjaje Nivoa 3. Ma koliko ova isključivost u proizvodima bila vidljiva, izbor muzike nije bio isključiv – 2 dana po 10 sati neprekidne muzike od ujutro do kasno uveče toliko različit i bogat da su slušaoci ostajali otvorenih očiju nakon skoro svakog prelaza sa ploče na CD i obrnuto.

Ta prezentacija je na Hi Fi forumu bila predstavljena kao „od Silvane do Nirvane“.

Dakle, evo nas na početku, ništa bez Silvane! (O Nirvani drugi put!)

Ovaj tekst je skinut sa Facebook naloga Silvana Armenulic. Interesantno je da je nalog otvoren u Latviji na ovoj adresi !

„Njena životna priča nikad nije bila previše romantična. Rođena je 10. februara, 1939 u Doboju, kao treće dete u familiji poslastičara Mehmeda Bajraktarevića. Nakon rata, porodica se proširila: već je bilo desetoro braće i sestara, ali je zla kob još tada zapretila. Mala Zilha Bajraktarević (docnije poznata kao Silvana) obolela je od difterije i jedva su je spasli. Njen mlađi brat Hajrudin nije bio te sreće: ujeo ga je besan pas i dečak je, petnaestak dana kasnije, izdahnuo. Otac Mehmed ovu tragediju nije uspeo da prežali. Potražio je utehu u alkoholu i samoći, zapostavio porodicu.
Zilha se 1947. upisala u osnovnu školu, upoznala muziku i počela da svira mandolinu. Kao instrumentalista, pojavljivala se na školskim priredbama, ali je ponuda da peva za nju bila izazov. Sve češće je pevala, zapostavljala školu, čak i razmišljala da pobegne od kuće. Sve razloge je imala za to: otac se nije treznio, majka je smatrala da je dovoljno da zna da čita i piše i da je na redu tradicionalna obaveza devojke – da se uda, što joj na pamet nije padalo. Sa šesnaest godina otišla je kod tetke u Sarajevo i hrabro počela da peva po kafanama. Negde na Ilidži Zilhu je čuo harmonikaš Ismet Alajbegović Šerbo. Oduševljen njenim glasom, hteo je da je uzme u orkestar, ali kako je devojka bila maloletna, tražio je da se njeni roditelji slože. Naravno, dali su pristanak i Zilha je u kafani «Topola», na Ilidži, profesionalno ušla u svet estrade. Videvši ambijent u kome je svega bilo – od kafanskih tuča do tona dima – Zilha je odlučila da promeni ime: Silvana je za nju bila psihološka odbrana od realnog sveta, mogućnost da se, bar za čas, stvarno pretvori u Silvanu Mangano čiji film «Gorak pirinač» nikad nije zaboravila.

Zvezda je rođena
Posebno poglavlje u karijeri Silvane Armenulić ima harmonikaš Aca Stepić. Još 1953. čuo je mladu Zilhu kako peva i nije je zaboravio. Šest godina docnije, opet je pronašao Silvanu koja je pevala u beogradskom «Bristolu» sa orkestrom Jovice Marinovića, gde je pevač istovremeno bio i bubnjar, a zvao se Predrag Gojković Cune… Sa Acom je Silvana počela da peva u beogradskom «Grandu», gde je upoznala svog budućeg supruga Radmila Armenulića. Mladi teniser, tad već član reprezentacije, zaljubio se do ušiju, a 26. oktobra 1961. Radmilo i Silvana su se venčali. S novom energijom, Silvana je prionula na posao i krenula da peva u tad čuvenoj «Skadarliji», gde su pred mikrofonom nastupili Mila Matić i Vule Jevtić.
Godina 1964. označila je prekretnicu u Silvaninom životu. Postala je majka devojčice Gordane, a iste sezone «rodila se» njena prva ploča za aleksandrovački «Diskos». Radio-valovi, polako ali sigurno, prenose njen glas etrom, pa se diskografske kuće već utrkuju oko Silvane. Privučena primamljivim uslovima, Silvana potpisuje ugovor sa Produkcijom ploča RTB, za koju snima singl u duetu sa Petrom Tanasijevićem. Plod te saradnje su pesme «Ništa lepše od prve ljubavi» i «Pitala me zvezda sjajna». «Diskos» brzo reaguje i na tržište lansira duet Kruna Janković–Silvana Armenulić sa četiri nove pesme: «Noći tamna», «Da li pamtiš, zlato moje», «Povetarac jutros se prikrao» i «Da li čuješ dragi». RTB opet uzvraća udarac duetom Armenulić–Tanasijević i pesmama «Devojke sa Morave», «Znaš li dušo», «Da l’ još, dragi, ljubav čuvaš» i «Svake noći tebe čekam», ali, Silvani je dueta već preko glave. Želela je da peva kao solista i polako je čekala svoju priliku koju joj je pružio «Jugoton»: 1967. snimila je singl sa grčkim pesmama, a već sledeće maksi-singl, 1968, sa numerama «Otiš’o si bez pozdrava», «Nad izvorom vrba se nadnela». «Kad ja pođem na sokak» i «Ljubavi, vrati se» bili su jugoslovenski hitovi. Učešće na «Ilidži 69» sa pesmom «Daruj mi noć, daruj mi tren» imalo je i nostalgičan ukus: Silvanu je pratio orkestar Ismeta Alajbegovića!
Vrhunac Silvanine karijere bio je 1970, kad je TV Beograd počela da emituje seriju «Ljubav na seoski način», u kojoj je Armenulićeva imala dvostruki zadatak – kao glumica i kao pevačica. Filmski deo obavila je odlično, muzički – savršeno. „Daj meni tu pesmu, Tomo”, molila je Tomu Zdravkovića. Tako je ušla u legendu. „Šta će mi život” postala je himna onih kojima srce pati i koje duša boli. Pesme Tome Zdravkovića «Ja nemam pravo nikoga da volim», «Kišo, tiho padaj», «Šta će mi život bez tebe, dragi» u obliku albuma dostigle su tiraž od 300.000 primeraka!

Ploče Silvane Armenulić postajale su zlatne po inerciji, njeni koncerti redovno puni, činilo se da na horizontu budućnosti nema tamnih oblaka. Međutim, Silvana je fatalistički osećala predznake sudbine. Januara 1972. u TV Novostima pisala je: „Veliki sam pesimista. Bojim se života. Budućnosti. Onog što će sutra biti. Strepim da li će ga uopšte biti…” Dve godine docnije, u istom listu, opisala je svoj saobraćajni udes 1973. kad je zamalo poginula, a koji neodoljivo podseća na oktobarsku tragediju 1976: „Bio je oktobar. Hladan. Neka poledica na drumu. Magla, a iz nje rosi nešto između kiše i snega. Brza kola. Nervozna. Prvi put ih vozim. Skazaljka je igrala, kad sam poslednji put pogledala, između 150 i 160 kilometara… Žurim na koncert. Sama sam u kolima. Preda mnom je kolona vozila. Moram da ih prestignem. Žurim… Na koncert. Pretičem. Dug red kola. Vidim farove koji mi idu u susret. Mesta, mesta u koloni! Evo ga! Ulećem! Ali… Kamion ispred mene iznenada koči. Mesta više nema. Pogled levo… Farovi prilaze. Kamion ispred mene. Sama sam, treba udariti praznom stranom, stranom na kojoj nikog nema. Praznom stranom. Udarac. Lom. Crno…”
Silvanini prijatelji sećaju se da je nekoliko godina uoči tragedije bila okupirana da nekako sazna svoju sudbinu. Počela je da se interesuje za astrologiju, telepatiju, razgovarala je sa samozvanim prorocima, a početkom avgusta 1976, dok je bila na gostovanju u Bugarskoj – iskoristila je priliku da porazgovara sa Vangom, čuvenom proročicom. Susret je – pisala je docnije TV Revija – bio za Silvanu neprijatan i mučan. Vanga, inače slepa, nije okretala glavu, ćutala je. Posle duge pauze prozborila je: „Ništa. Ništa ne treba da platiš. Ne želim da govorim s tobom. Ne sada. Idi i dođi kroz tri meseca”. A kad je Silvana krenula ka izlazu, Vanga je, u transu, dodala: „Čekaj, u stvari nećeš moći da dođeš… idi, idi, ako možeš, dođi”!
Koliko god, posle tolikih godina, sastavljali mozaik „zone sumraka”, nećemo otkriti nijedan čvrst dokaz: ostale su samo slutnje, počev od Silvanine ljubavi prema automobilima i brzoj vožnji, do proročanstva u imaginarnom svetu verovanja. U takvim kombinacijama ljudi su se pitali: zašto je Rade Jašarević uopšte vozio te tragične oktobarske noći, kad se znalo da nije bio dobar vozač, da je nesiguran i da ne voli automobile? Ima li osnova mogućnost da je iznenada došlo do teškog kvara na kolima „ford granada” i da je kvar u direktnoj vezi sa obaveštenjem poslatim svim kupcima da su na „modelima proizvedenim između septembra 1975. i juna 1976. uočene opasne konstrukcijske greške na upravljačkom mehanizmu”? Poziv kupcima da kola hitno vrate fabrici – kasno je stigao: Silvana tad već nije bila među živima…
Pravo lice televizije
Vest o tragičnoj smrti troje estradnih umetnika potresla je milione Jugoslovena, čak i one koji se pesmom nisu bavili, ali je moćna Televizija, istrajna u revolucionarnoj borbi protiv šunda i novokomponovane muzike, nadahnuta zaključcima Kongresa kulturne akcije – ostala po strani. Objavila je vest da je u saobraćajnoj nesreći poginuo violinista Rade Jašarević, šef narodnog orkestra RTB, član njihovog kolektiva. O Silvani Armenulić i Mirjani Barjaktarević nije bilo ni reči.
Ista ona televizija koja je godinama živela od estradnih veličina, pokazala je svoje pravo lice. Za nju su pevači i pevačice bili bića niže vrste, nedostojna pominjanja u samoupravnim informativnim programima, koji su, očigledno, stremili višim, vasionskim ciljevima. Na zemlji, na groblju u Beogradu, na sahrani Silvane i Mirjane – humanost je ipak zamenila kosmičku utopiju: komemoraciji je prisustvovalo preko 30.000 Beograđana, ali sa Televizije niko nije došao.

U svom poslednjem intervjuu – koji je dala novinarki Zdenki Marok i koji je „VUS” posthumno objavio 16. oktobra 1976. – Silvana kao da je sumirala celi život i karijeru: „Mojih pet minuta očituje se onda kad izlazim na pozornicu, odakle ponekad silazim tek nakon deset-petnaest minuta aplauza. I što je onda važnije: mišljenje trojice, četvorice pjevača ili oduševljenje i priznanje ponekad i više tisuća ljudi koji se o meni izjašnjavaju pljeskom? Godinama se nalazim na vrhu top-liste popularnih pjevača. Po visini zarade sam među prvima, zadovoljna sam svojim izgledom, osjećam da sam još mlađa. Zar zaista trebam svima na nos nabijati još i svoju pamet? Osim toga, smatram da postoji nekoliko vrsta inteligencije. Netko lako pamti latinske poslovice, netko citira Camusa ili Prousta, a netko ni jedno ni drugo, već jednostavno – osjeća. Osjećam da poznajem sve ljude. Umijem im se približiti, oni meni daju iz sebe što mogu, što žele dati, a ja njima sve – čak i ono što bih htjela zadržati za sebe. Moj život je ispunjen pozornicama, mikrofonima, ekranima. Što mu se više predajem, to meni manje ostaje. S time sam izmirena, gledam u oči činjenicama i znam da ih više ne mogu izmjeniti. Ja više ne umijem drugačije živjeti… Govorim tako iako znam da se sva moja htijenja, svi moji neispunjeni snovi javljaju zato što u meni žive dvije osobe: Zilha Barjaktarević i Silvana Armenulić. Tek kad se one uspiju u svojim htijenjima spojiti u jedno, kad se one ‘poklope’, tek tada ću naći svoje zadovoljstvo, svoj mir… Pitam se samo kad će se to zbiti?”

Ako nakon ovolikog teksta imate snage da čitate dalje, evo veze za:

1. skoro kompletnu diskografiju Silvane (Zilhe) Armenulić (koju možete da skinete u prigodnom mp3 formatu),

2. teksta iz internet revije gde njen tadašnji muž govori o njoj – vredno za čitanje ,

3. i na kraju tekst iz internet magazina gloria.ba sa veoma interesantnom tezom – „priča se“ da je Zilha promenila ime jer je bila muslimanka – u vreme njenog uspeha muslimansko ime je smatrano za seljačko!

Nas ne zanima današnji teret koji ime Silvana nosi, nas zanima muzika koju je ova žena stvorila! Ko želi da čuje originalnu LP ploču koju je izdao Jugoton-Dubrava neka dodje na HiFi Sajam na jesen! Čitaoci bloga mogu da biraju i pesmu koju žele da čuju!

Audio Note CD1

„Audio Note ne pakuje novo vino u mešine stare!“

Šta znači ova hrabro izrečena rečenica? Znači da kupujući uredjaje Audio Note kupujete stvar koji će raditi dugo godina i neće izaći iz mode već za dve-tri godine. Zvuk koji čujete iz pojačala ili CD plejera ostaje isti dugi niz godina – unapredjenje dizajna je retko i bitno ne menja izgled proizvoda.

Evo jednog primera – CD plejer model 1 (One) se pravi skoro 15 godina sa nepromenjenom filozofijom i strukturom. Nudimo CD1 star 6 godina sa neotvaranim kućištem (nije bilo ni jednog razloga) i koji ima isti zvuk kao i novi proizvod – čak i bolji jer je radio! Poznata je činjenica da proizvodi koji obezbedjuju vrhunski zvuk traže rad od nekoliko meseci i duže da bi delovi „legli“ i da bi uredjaj dao zvuk koji očekujemo.

Audio Note CD plejer 1

Ova mašina predstavlja integrisani transport i digitalni konverter. Smeštena je u robusno crno kućište od matiranog aluminijuma.

Trenutno radi u Beogradu i može da se čuje u kombinaciji sa cevnim ili tranzistorskim pojačalima i dva seta zvučnika.

Cena je izuzetno povoljna – 500 Evra.