Audio Pakao – 3. deo


Audio pakao, šta je to? Može li se prevesti i kao zvučni pakao, ili kao pakao zvuka? (u originalu je Audio Hell).

Tekst Pitera Kvortrupa (Peter Qvortrup) prenosimo u nekoliko delova.

Deo 3.

Pakao prilagodljivosti

Metodologija koja je izložena kod upoređenja u odnosu na referentnu tačku će konačno dovesti do audio sistema koji vodi u sličnost, zvučni pečat odredjene vrste koji na kraju vodi u dosadu, a ona stvara Audio Pakao.

Objašnjenje za ovu tvrdnju leži u činjenici da ima velikih razlika od snimka do snimka – bez obzira na stil muzike – koje tek imaju potencijal da budu otkrivene ili da ne budu otkrivene, zavisno od sposobnosti audio sistema za reprodukciju. Ovo je jedna od neosporenih činjenica gde je superiornost stare vinil ploče nad kompakt diskom očigledna, dok je sa druge strane nemerljiva, ali jasno čujna zvučna prosečnost – od cd-a do cd-a koja ne postoji u istom stepenu kod vinil ploče.

Veoma značajan deo oduševljenja prema CD-u je njegova prilagodljivost vanmuzičkom smislu za perfekciju i mogućnost ponavljanja – nema grešaka u izvodjenju a zajednički “šum” snimanja i reprodukcije manji od šuma okoline koji postoji u svakom akustičnom okruženju gde se živa muzika sluša. (Ovo ne bi trebalo da bude “kiselo groždje” – apologija za šum vinil ploče.) Svi znamo da postoje slušaoci čija je celokupna pažnja u proceni audio sistema usmerena na prisutnost šuma ili na potpunu sličnost od snimka do snimka, pre nego na sam snimak muzike. Njihova česta primedba je „ovaj snimak nije zvučao tako kako je zvučao prošli put kad sam ga slušao”. Da li ste ikad razmišljali da su traganje za perfekcijom i potreba za uklopljivost u model samo pismo i glava istog novčića, ukorenjene bez ikakve sumnje u najgore delove ljudskog karaktera? Ostaje nam da samo budemo svesni kako ove „vrline” deluju na nas, kako nas one koriste i na taj način nas pretvaraju u nešto što je manje humano? Možda najveći neprijatelj naše civilizacije nije rat, katastrofa, bolest ili stres – možda je na kraju krajeva dosada! Zbog toga moramo da odvojimo deo dana da se opustimo i osnažimo time što ćemo slušati muziku (to smo mi koji nismo dovoljno talentovani da sami sviramo). A da bi se to stvarno dogodilo sistem za reprodukciju mora da obezbedi individualnost svakog snimka. U protivnom doći će do dosade – veoma bliski odnos sa prosečnošću i direktni naslednik obojenog, očišćenog zvuka. Ova stvar je veoma nežna i sakrivena, ona će uvek biti tu da se sa njom nosimo, pa ili ćemo je prevazići ili ćemo završiti tako da će naša muzika postati smirujući akustički tapet.

Traži se podsticaj

Razlike u kvalitetu se lako ignorišu ako je naša metodologija i cilj postizanje sličnost sa našim referentnim telom, a ako se naša navika slušanja sličnosti sa referentnim snimkom će dovesti do potpunog zbunjivanja ako pokušamo da sebi složimo činjenice gde se pojavljuje kontrast. Kontrast traži mnogo širu pažnju i zahteva traženje intelektualne i emotivne veze ne samo u jednoj pesmi već u mnogim pesmama, ne samo u sličnim snimcima u žanru već u širokom spektru različitih stilova, prilika i tehnika snimanja.

Kad se naša pažnja usmeri na sličnosti izmedju onoga što se ispituje i nekog drugog sistema, pamćenja nekog živog snimka ili nekog „najboljeg audio sistema” onda se mi prirodno usmeravamo na vertikalne (frekventni opseg) ili statične (pozornica) odrednice. Ali zvučne karakteristike istoznačnosi se ne nalaze samo u frekventnom opsegu, što je mesto gde ga mi obično tražimo i gde pokušavamo da odredmo tačnost, već i u vremenskom opsegu u kome borave dinamički kontrasti.

Ako se naša pažnja usmeri na kontraste više ćemo se usmeriti na muzički tok, dinamičku rezoluciju i odnos izmedju instrumenata i glasa. Kad uporedjujemo tonsku tačnost koristeći metod uporedjenja sa referentim snimkom završićemo sa onim što obično i nije na snimku, već je pre efekat sličnosti sa nečim što smo čuli pre. Ako otkrijemo slabost nekog sistema zbog toga što na isti način ne prikazuje duže pasaže prijatnih glasova, time ćemo samo doći do sistema koji pravi kompromise sa drugim aspektima tačnosti, jer nisu svi snimci u stanju da sadrže duže delove prijatnih (toplih) glasova (toplih zvukova). Kada je sistem za reprodukciju u stanju da prikaže duže delove toplih zvukova sa nekih snimaka a plitke, uzdržane delove hladnih tonova sa drugih, onda sledi da se takav sistem ne slaže sa navedenim zahtevom.

Korišćenje metoda procene traži malo vremena I neki se naviknu. Ali sa druge strane poznati smo da provodimo sate navodeći koristi ili štete koje daje kondicioner za struju ili sredstvo za izolaciju. I šta više nakon 2 ili 3 sata upoređenja bilo koje dve komponente ovom metodom, isključićemo jednu od njih sigurno. Ukolliko, pak, otkrijemo da nijedna od njih nije pobednik možemo zaključiti da su obe prilično neprecizne I da ih isključimo iz daljeg razmatranja. Drugim rečima, sada imamo metodu kojom možemo obezbediti ispravan put ka preciznijem sistemu.

Detalj i rezolucija

Ovde želimo da se kratko pozabavimo jednim od najinteresantnijih zabluda kojom se bavi audio kritika. Mnogi slušaoci govore o snazi sistema reprodukcije u smislu njegove sposobnosti da prenese detalj tj. prethodno neprimećeni fenomen. Međutim, verovatnije je da ovi slušaoci reaguju kada kažu da je “taj I taj” detaljniji u: nepovezanim mini događajima (ovi događaji, ako bi iblo pravilno povezani bi dali pravu prezentaciju harmonične strukture). Zato što su ovi događaji neverovatno kratkog trajanja I zato što u prirodi ne postoji ništa slično oni se sada otkrivaju putem izvrsnosti audio sistema te slušaoci misle da po prvi čuju tako nešto, što je zapravo i istina!  U velikoj meri zbog ovoga, slušaoci su često pogrešno navođeni da je ono što čuju važno i tačno. Očiglednost percepcije je pomagala I podržavala ovu stvar. Ovi “detalji” su svakako tu; jedino je njihovo značenje postalo izopačeno. Istina je da mi takav “detalj” jedno primamo iz  sistema audio repordukcije; ali nikada tokom živog muzičkog nastupa.

“Rezolucija” je s druge strane rezultat koji nastaje kada se ovi mikro događaji povežu… drugim rečima, kada su događaji toliko mali da se detalj ne može spaziti. Kada su ovi događaji pravilno povezani, doživljavamo tačniji smisao muzičkog nastupa. Ovo je slično načinu na koji mi opažamo razliku između videa I filma. Video deluje kao da ima više detalja, više očiglednih vizuelnih događaja; ali film očigledno ima veću rezoluciju.

Ako je činjenica da je detalj u video snimku sačinjen od tako velikih delića u poredjenju sa mikro-dogadjajima koji postoje kod audio snimka, onda možemo lako da budemo zavedeni terminom „detalj”. Verovatnije je da ga moramo zvati propisnim imenom – „gustina”. Gustina stvara doživljaj više dogadjaja, pogotovo u srednjem opsegu, oni i jesu napravljeni da se izdvoje iz muzičkog teksta na neki neprirodno istaknut način. U istinskom audio sistemu visoke rezolucije, gustina se gubi i zamenjena je beskrajnim tkom povezanih muzičkih dogadjaja. (citat iz „As Time Goes By“ Positive Feedback Magazine, Vol. 4, No. 4-5, Fall ’93].

One thought on “Audio Pakao – 3. deo

  1. Да ли имате податак колика је висина наизменичног напона из градске мреже?
    У неких пара дана сам успео у одређеним деловима града и периферији да измерим напон од 238 волти наизменичног извора“!
    До које вредности се може толерисати напон из градске мреже то је скоро 10 процената.
    Грејање цеви је 6,3 волта,ако мрежни напон порасте за 10 процената колики је напон грејања цеви?
    Ја сам измерио 7волти.
    Мислите сами,о веку трајања и о важности мрежног кондиционера.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s