Audio pakao – 2.


Audio pakao, šta je to? Može li se prevesti i kao zvučni pakao, ili kao pakao zvuka? (u originalu je Audio Hell) Tekst Pitera Kvortrupa (Peter Qvortrup) prenosimo u nekoliko delova.

Deo 2.

Stari način: uporedjenje sa uzorom

Započnimo sa istraživanjem načina koji je trenutno u modi. Obično se izabere jedna ili više omiljenih snimaka I onda svirajući delove na dva različita sistema, ili na jednom uz zamenu komponenti, I onda se zaključuje koji sistem (ili komponenta) vam se više dopada, ili koja najviše moguće odgovara vašem uverenju o unutrašnjim uzorom, ili vam „više govori” o muzici na snimku.

Neće pomoći! … čak ako koristite deset snimaka sa kvalitetom … ako uporedite širinu zvučne slike, frekventni opseg, tonski odgovor, tonsku tačnost, smeštaj instrumenata u prostoru, čistoću snimka … ako korsitite pamćenje emotivnog dejstva jednog sistema u odnosu na drugi … sve ipak nema smisla i ne pravi razliku. Praktični rezultat će biti isti – ono što ćete saznati je koji sistem ili koja komponenta bliže odgovara vašoj predpostavci o načinu na koji neki snimak treba da zvuči. I pošto ni snimci ni kompenente nisu dovoljno pouzdane i tačne da bismo ih koristili, onda ni ovaj metod i ne može da nam kaže koji sistem je pouzdaniji. To je metodološka zavera procenjivati tačnost nečega u odnosu na uzor uz pomoć sredstava koja nisu tačna – i na to još dodati pamćenje zvuka. Zbog toga skoro da se sa velikom sigurnošću može reći da je pozitivan odgovor na slušanje jednog sistema korsiteći ovaj metod u stvari skromna ujednačenost izmedju snimka, sistema za reprodukciju, iskustva, pamćenja i očekivanja. Sve ovo je veoma teško ponoviti zbog velikog broja varijacija koje postoje u načinima snimanja i proizvodnje. Upitajte se kad naiđete na jednu komponentu ili sistem koji dobro svira vaše „referentne” snimke, da li isto tako svira sve vaše snimke. Odgovor je verovatno „ne” i objašnjenje koje se obično nudi je da se krive oni drugi snimci a ne i sistem za reprodukciju. Mi ne tvrdimo da su svi snimci dobri, ali svi snimci su mnogo bolji nego što biste poverovali.

Shvatajući da će mnogi ove izjave smatrati audiofilska jeres, podsećamo vas da stalno imate na umu zajednički cilj – sprečiti dosadu i frustraciju i omogućiti isto zanimanje za poboljšanje našeg sistema. Ovde je neophodno da na stranu stavimo potrebu da smo sigurni u metodološko verovanje o načinu kako bi snimci i sistem za reprodukciju trebalo da zvuči. Kao što ćemo videti, venčavanje za takvo uverenje praktično garantuje direktan ulaz u AUDIO PAKAO. I tako je naša namera da pošto ništa u lancu snimanja ili reprodukcije nije tačno, tačnost ipak ostane jedini cilj. A sve zbog toga što ako je reprodukcija najtačnija što je moguće, šanse za maksimalni povrat snimljenog materijala su tim veće, i ako smo u mogućnosti da što više od tog snimka doživimo ili čujemo ušima, onda imamo najveće šanse za sasvim lični doživljaj snimljenog dela. Sve što dalje preostaje je da opišemo tu novu metodologiju koja povećava šanse za taj doživljaj. Ali o tome uskoro.

Slušaoci koji tvrde da imaju unutrašnji trag samim tim što su bili na snimanju u stvari reaguju na drugi, možda čak I nesvesni zaključak kada kažu da postoje sličnosti izmedju samog snimanja I reprodukcije. Kao što smo ranije već rekli niko nema način da zna I racionalno odredi šta se na master traci ili softveru za snimanje nalazi, čak iako su slušali reprodukciju snimka preko onog što inženjeri zvuka zovu “referentni sistem za slušanje”. Bilo ko da kaže da postoji nešto što bi se nazvalo referentni sistem za reprodukciju koji zvuči skoro kao živi snimak jednostavno ne obraća dovoljno pažnje ili bar ne razume kako cela magija deluje. Na kraju krajeva da se ne radi o snazi ubeđenja HiFi bi već pre više desetina godina bio proglašen prevarom. Da li se sećate ili znate za one eksperimente koje su razni HiFi promoteri radili pedesetih godina prošlog veka u kojoj je publika „mislila” da sluša živi snimak sve dok se zavesa ne bi podigla i ne bi se pojavio Čarobnjak sa svojim trikovima. Istina je da publika nije “mislila”, već je samo bila zavedena bez kritičke provere onog što sluša. Priroda je naše psihologije da veruje u ono što vidi i da „čuje” ono što očekuje da čuje. Samo cinici i paranoici ukazuju na neodrživost dok se svi okolo zabavljaju.

I na kraju još jedno veoma važno nerazumevanje je vezano za funkciju „monitorske opreme”. Svrha ove opreme je da ukaže na to kako da sve što je snimljeno bude odsvirano na poznatom sistemu pa da se nakog toga unese potrebne izmene u proces snimanja. Ni producent ni kupac snimka ne treba da shvate da je monitorski sistem konačan ili tačan, čak ako inženjeri na razne načine premeštaju ili sklapaju delove opreme u sistem a na osnovu toga šta njihov monitorski sistem otkriva. Na kraju krajeva nešto moraju da koriste i zbog toga najbolje kompanije za snimanje mnogo razglabaju o monitorskoj opremi koju koriste i koja im najviše moguće govori o onom što rade. Ali bez obzira za šta se koriste monitorske komponente one na kraju krajeva ne mogu biti poslednja reč na ovu temu jer je moguće da se mnogo stvarniji rezultati postignu sa potpuno različitim sistemom za reprodukciju. Na primer sa mnogo tačnijim. Obratite pažnju, „mnogo tačnijim”, ne „tačnim”. Stalno podvlačimo da ne postoji takva stvar kao što je tačan sistem, niti postoji tačna komponenta, niti tačan snimak. I koliko god …. Axiomatic … bilo koji audiofil može ovu izjavu da prihvati, ona se zaboravlja istog momenta kad počne kritičko preslušavanje.

Metod koji predlažemo – Uporedjenje na osnovu kontrasta

Kad isprobavamo dva sistema za reprodukciju na stari način naše šanse da izaberemo tačniji su 50%. Sa druge strane testiranje pojedinačnih komponenti će hteli ne hteli testirati kompletan sistem. Zbog toga svi pokušaji da se izabere što tačnija komponenta su određeni verovatnoćom da ćemo u istom stepenu biti nesigurni u tačnost svih delova sistema ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što su I oni izabrani metodom koja je sastavljena iz predrasuda. Kako možemo da budemo sigurni da, ako smo na taj način izabrali komponentu, njeno prisustvo u celom sistemu nas neće zavesti u proceni drugih komponenti u lancu za reprodukciju?

Jedini način da odredimo koji sistem ili koja komponenta je tačnija je da potpuno okrenemo ceo test. Umesto da uporedjujemo samo izabrane snimke – za koje dakle mislimo da su najbolje – na dva sistema da bismo odredili koji sistem se podudara sa našim trenutnim osećanjem o načinu na koji muzika treba da se čuje, predlažemo da se pusti veći broj snimaka potpuno različitih stilova i tehnika snimanja na dva različita sistema da bi se čulo koji sistem otkriva više razlika u snimku. Ovo je tehnika gde svako može da upotrebi svoje uši, ali ona zahteva da se odreknemo neke od omiljenih tehnika i predrasuda.

Da pojasnimo još bliže, sve bi trebalo da bude ovako: poredjajte dvadesetak snimaka različite vrste muzike – pop-glas, orkestar, džez, kamerna muzika, folk, rok, opera, klavirska – sve u svemu muzika koju volite ali gde ne poznajete snimke. Veoma je važno da izbegnete vaše “omiljene test” ploče u očekivanju da vam one kažu nešto o nekom delu snimka, jer na taj način taj izbor će samo poslužiti da potvrdi ili opovrgne vaše očekivanje koje se zasniva na prethodnim “izvođenjima” koja ste čuli na drugim sistemima ili komponentama – o tome više kasnije! Prvo probajte sa jednim sistemom a potom sa drugim, odsvirajte sve u jednom sedenju. Dva sistema mogu da budu potpuno različita ili da imaju samo neke delove različite – kablove, pojačalo, zvučnike.

Tačniji je onaj sistem koji prikazuje više razlika – veći kontrast između različitih predmeta slušanja.

Da predložimo pojednostavljeni primer – zamislite da slušate glas Al Jolsona I Filadelfijski orkestar da izvodi Betovena na gramofonu na navijanje iz 1940. godine. Ono što ćete čuti će biti više slično, nego ako biste te ploče pustili na prosečnom savremenom audio sistemu. Tačno? Ono što dakle ovde tražimo je sistem za reprodukciju koji će više izraziti te razlike. Neki snimci orkestarske muzike će posedovati mnogo širu zvučnu sliku nego što zvučnici mogu da iskažu, neki drugi teže da budu više izmedju zvučnika, neki su takvi da više izražavaju pojedinačne instrumente u prostoru, neki ih prikazuju kao grupu koja se sluša sa balkona, neki kao da se sve dešava duboko u orkestru a neki drugi više ističu prednji deo orkestra. Neki nas ispunjavaju jakim bubnjem veoma izražene snage, drugi jedva da razlikuju timpane od bas bubnja. U odnosu na naš process procenjivanja nema nikakve veze ako ove razlike proizilaze iz načina izvodjenja ili tehnike snimanja I proizvodnje, ili su u potpunosti pogrešno zabeležili ceo dogadjaj. Zbog toga kad upoređujemo dva modela zvučnika bila bi velika greška ako bismo zaključili da je onaj koji uvek stvara ogromnu zvučnu sliku čak iza granica zvučnika tačniji, ali ako pogledamo sve druge utiske koje dobijemo od snimka do snimka on može da mnogo vernije da prikaže izvođenje.

Neki glasovi u pop pesmama su izrazito oštri, neki su suvi, neki su deo teksture svih instrumenata, neki nas obuhvataju tako da ostavljaju instrumente I glasove sa strane I duboko u pozadinu. Neki su metalni, neki promukli, neki topli. Ako primenjujemo “upoređenje na osnovu referentnog snimka” pozitivno će odgovoriti na takav sistem za reprodukciju zajedno sa takvim “referentnim snimkom” jer ostvaruje unapred stvorenu predrasudu o tome na koji način je taj glas iskazan I kako zvuči u odnosu na instrumente prema takvim parametrima kao što su relativna veličina, oblik, nivo, težina, definicija, itd … Tokom vremena sve više zapadamo da više volimo određeno izvođenje pop-glasa, ili orkestarski balans, ili rok tvrdoću, ili intimnost džeza ili udaraljke klavira – koliko još ima takvih definicija, I da zatim poričemo tačnost kad se susretnemo sa nekim drugim snimcima.

Na kraju se utopimo u ovu grešku ističući ove snimke na nivo REFERENTNOG snimka, onda od svakog sledećeg sistema tražimo ovu “tačnu” prezentaciju. Ako nje nema onda taj sistem otpisujemo kao netačan. Ovde postoji problem da zbog toga što niti snimak niti sistem za reprodukciju nisu tačni za upoređenje, očekivanja da će se kasniji sistemi uklopiti su veoma opasna. U stvari ako su izvođenja na dva sistema skoro slična, onda bi oni po definiciji morali biti netačni jednostavno zbog toga što ne ni slučajno ni namerno ne postoje dva identična snimka. I dok sa druge strane ima drugih važnih kriterijuma koja bi svaki sistem koji teži da bude zadovoljavajući morao da ima – nedostatak dosade je jedan od najvažnijih – malo od toga smo do sada izložili.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s